Povodom Svetskog dana porodice
Svetski dan porodice je prilika da se zapitamo ne samo šta porodica danas jeste, već i gde se, u svakodnevnom životu, ona zaista događa. Jer porodica nije samo formalna pripadnost, prezime, zajednička adresa ili rodbinska veza. Porodica je, pre svega, prostor u kome se dete postepeno uvodi u svet odnosa, vrednosti, granica, pripadanja i odgovornosti.
Jedno od pitanja koje se sve češće nameće jeste: gde je nestao porodični ručak?
Na prvi pogled, to može zvučati kao nostalgično pitanje, kao žal za nekim prošlim vremenima u kojima su porodice imale više vremena, manje ekrana, manje obaveza i jednostavniji ritam života. Ipak, iz ugla psihodinamskog psihoterapeuta, porodični ručak nije samo obrok. On je scena porodičnog života. Mesto na kome se, često bez velikih reči i svesnih namera, prenose vrednosti, obrasci odnosa i načini na koje razumemo sebe i druge.
Za porodičnim stolom dete ne uči samo kako se drži viljuška. Ono uči kako se čeka red, kako se sluša drugi, kako se postavlja pitanje, kako se izražava nezadovoljstvo, kako se trpi frustracija, kako se deli i kako se poštuje trud onoga ko je pripremio hranu. Tu se uči da nismo sami na svetu. Da postoji ritam koji nije uvek podređen našoj trenutnoj želji. Da postoje drugi ljudi, njihove potrebe, raspoloženja, granice i priče.
Vaspitanje se ne događa samo onda kada roditelj detetu nešto objašnjava. Naprotiv, najdublji slojevi vaspitanja često se prenose upravo u neformalnim porodičnim situacijama: dok se postavlja sto, dok se razgovara o danu, dok se neko našali, dok neko prećuti, dok se neko izvini, dok se neko naljuti pa ipak ostane u odnosu. Dete posmatra, upija i unutar sebe gradi sliku o tome šta znači biti čovek među ljudima.
Zamislimo jednostavnu scenu: dete priča šta mu se dogodilo u školi, roditelj spušta telefon, neko doda hleb drugome, neko primeti da je drugi tih i pita ga šta se dešava. Naizgled ništa posebno. A upravo u takvim trenucima dete uči da je važno, da se drugi može čuti, da se pažnja poklanja, da se odnos gradi kroz male gestove.
Porodični ručak je nekada bio jedan od tih malih rituala koji su porodici davali strukturu. Danas ta struktura često puca pod pritiskom posla, škole, treninga, telefona, poruka, žurbe i umora. Sve češće jedemo usput, sami, ispred ekrana, u različito vreme. U takvom ritmu ne nestaje samo zajednički obrok, već i jedan važan prostor susreta.
Naravno, nije suština u idealizaciji porodice. Nije svaki porodični ručak topao, bezbedan i ispunjen razumevanjem. Za neke ljude porodični sto je bio mesto napetosti, kritike ili ćutanja. Ali upravo zato pitanje porodičnog ručka nije pitanje forme, već kvaliteta prisustva. Nije najvažnije da li porodica jede zajedno svakog dana u dva sata. Važno je da postoje trenuci u kojima se članovi porodice zaista sreću.
Iz psihodinamske perspektive, dete kroz porodične odnose gradi unutrašnji svet. Način na koji je viđeno, slušano, umireno, ograničeno i prihvaćeno postaje deo njegovog kasnijeg odnosa prema sebi i drugima. Ako u porodici postoji prostor u kome se razgovara, razmenjuje, sluša i prepoznaje, dete dobija iskustvo da odnosi mogu biti mesto sigurnosti, a ne samo zahteva ili kontrole.
Porodica se ne gradi velikim govorima o vrednostima, već ponavljanim iskustvima u kojima vrednosti postaju žive. Briga, poštovanje, strpljenje, odgovornost i ljubav ne prenose se samo rečima. Prenose se načinom na koji sedimo jedni pored drugih, načinom na koji slušamo, načinom na koji pitamo: „Kako si?” i zaista sačekamo odgovor.
Zato pitanje „gde je nestao porodični ručak” nije poziv da se vratimo u prošlost, već poziv da ponovo stvorimo prostore bliskosti u sadašnjosti. Možda, na kraju, i ne mora da bude ručak. Može biti bilo šta što u porodici stvara osećaj da smo zajedno, da pripadamo jedni drugima, da smo tu jedni za druge. To može biti zajednička kafa, šetnja, odlazak u kupovinu, pripremanje obroka, nedeljni ritual ili nekoliko minuta u kojima smo istinski prisutni.
Važno je da u tim trenucima učimo kako da funkcionišemo zajedno, ne tako što ćemo se poništiti, nametati ili samo trpeti jedni druge, već tako što ćemo tražiti način da zajednički život bude ispunjen poštovanjem, pažnjom i ljubavlju prema ljudima sa kojima živimo.
Jer kada kažemo da delimo obrok, mi zapravo delimo mnogo više od hrane. Delimo vreme, prostor, poglede, brige, tišine, raspoloženja, obaveze, radosti i terete. Delimo svakodnevicu. A upravo u toj svakodnevici, u tim malim i naizgled običnim trenucima, porodica prestaje da bude samo reč i postaje živo iskustvo zajedništva.
Prijatno!
